Jednom prilikom kada sam se kao srednjoškolac šetao
Knez Mihailovom ulicom, prišao mi je jedan gospodin. Obrativši mi se na lošem
srpskom, ponudio mi knjigu, ni ne znajući o kojoj se knjizi radi. Tutnuvši mi
je u ruke, upitao me je šta je za mene smisao života. Ja sam mu patetično
odgovorio da su to snovi! Začuđeno posmatrajući moju dečačku fizionomiju, rekao
mi je da je za njega smisao života spoznati Stvoritelja. To izgovorivši, naglo
se okrenuo i odjurio u pravcu Ulice Kralja Petra. Kada sam bacio pogled na
knjigu koju sam držao u rukama, shvatio sam da je to "Enciklopedija
mrtvih" Danila Kiša. Otvorio sam je nasumice i pročitao sledeće redove: "Šta
je bilo bilo je. Prošlost živi u nama i ne možemo je izbrisati. Pošto su snovi
slika onoga sveta, i dokaz njegovog postojanja, susrećemo se u
snovima", između ostalog.
Tada sam tako izgovorio tom religioznom strancu ne
shvatajući da postoji jedan veliki pisac koji je moj književni junak i koji je
napisao sve što ja mislim, sanjam i osećam. Doslovno, i u svim mogućim
nijansama.
Bol, proganjanje, smrt, osnova je dela Danila Kiša - jasno
uobličena teorija, to osećanje koje je bilo duboko usađeno
u njemu. Njegova istraživanja su duboko lična i istine do kojih
dolazi su potpuna čistota osećanja, besprekorno pisanih i
preciznih reči.
Danilo Kiš je pisac savršenog sarkazma čiji su junaci bili
obični ljudi u ogromnoj istorijskoj drami. Ali, on je bio jedini koji je
umeo da pretvori ovu dramu u veliku poeziju svetog prikazanja ludila ovoga
veka, ukusa krvi, blata i laži, izmešanih sa suzama žrtava sa neizdržljivom
senzibilnošću, neverovatnom potrebom preciznosti, patetikom zalutalog viteza iz
vremena kada se plemstvo merilo samo poletom duha i uzvišenošću cilja,
svedočenja o bogatstvu čoveka.
Mirisi, ukusi, boje… Miris kestenovog cveta, ruže u vazi,
kamilice, mašinskog ulja u mehanizmu šivaće mašine, očevih cigareta, kolonjske
vode na vratu majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna,
začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice,
apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog
kofera. Ukus ribljeg zejtina, meda, bele kafe, cimeta, drvenih bojica, lepka,
mastila, hartije, kaučuka, bombona, krvi iz prsta, jodne tinkture, suza, sirupa
protiv kašlja. I slike, kao kad se prelistavaju stare razglednice… slivnik što
zaudara na trulež i u koji se cedi sapunjava voda; kasarni i groblja; pravoslavnih
crkvi, katedrala i sinagoga; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje
sveća, lica svetaca na ikonama); tramvaji sa lirom; fotografski atelje sa
veštačkim cvećem i sa pravom pticom u kavezu; čipka iznad sedišta od baršuna u
kupeima prve klase; majčina singerica nalik na katedralu ...
U tišini, otmenog svečanog letnjeg jutra, posle nekoliko
sati provedenih među Kišovim knjigama, šetao sam Kalemegdanom čekajući svoju
porodicu. Inspirisan i raspoložen u sunčanom danu, izgradio sam sopstvenu misao
oko Kišovog opusa. Što sam više razmišljao, to mi se prikladnijim ta zamisao i
ostvarivala.
Sve velike knjige darovane su kao izlivi najdubljih tajni.
Poklonjene od nekog iz sveta knjizevnosti i filozofije odbeglih Zaratustra, sa
dnom gorkog taloga iskustva u potrazi za sopstvenim identitetom koje
govori o starom šamanu koji se spušta sa svoje mansarde niz strme stepenice iz
želje da narodu podari svoje znanje i otkrije tajne ovozemaljskog života.
Vidim Kiša, Mudrijaša sa pripadajućom cigaretom (i/ili,
eventualno, s rukom koja prekriva usta),
visok, stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen
kao dete sa širokim osmehom od uva do
uva, hrabar kao mladi orao, pisac što diše.
Išao je uvek dalje od svih, u sumnji, da pronadje neko ljudsko oko u kome bi
sagledavao svoj lik u kome bi našao svoj pogled, sliku svoje budnosti. Tu,
stvarno, nikom nije dao ispred sebe.
"Moje dame i gospodo! Premeštati ljude kroz prostor,
dakle i kroz vreme, jeste dužnost uzvišena i dostojna hvale. … ležite, dakle, u
toplim svojim plišanim foteljama ili u krilu železne matere, savijeni kao
fetus, ugodno, kao u ruskom romanima (onim istim koje možda čitate baš u tom
trenutku pri jasnom svetlu merkurskih lampi u kupeima prve klase) i ne misleći
na sve one vredne i savesne ljude koji bdiju po staničnim kancelarijama, kraj
Morzea i telefona, i to ne samo po velikim staničnim punktovima nego i po malim
postajama gde je i Bog rekao laku noć, na one, dakle, koji bdiju, koji sačekuju
snažne lokomotive, koji ih hrane i koji upravljaju njima, tim parnim
grdosijama, lako i spretno kao sa svojim konjima"…
"Ako ne šta drugo, ostaće možda moj materijalni
herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a šta je to drugo do ta zgusnuta
ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna
ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar –
ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao
borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će
čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, i shvatiće značenje te
svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati
na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i
nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala
ništavna pobeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine
milosti. Non omnis moriar!"
Počele su opet jesenje kiše, a sada će i sneg...decembar je,
nema tamo više kestenova, ali vidim tu klupu. A divlji kesten pada bez i
najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde - vrtoglavo. Onda udari o
tle s tupim krikom. I ja ću jedne zime osetiti miris kestenova koji znaju da
govore, ali mudro ćute. Ali drvo ćuti jer je uvidjajno! Ono uvek prvo sa
proleća prvo ozeleni, a u poznu jesen poslednje požuti.
Ne brinite dame i gospodo! Samo evociram uspomene...posle
toliko godina sve nestaje. Eto vidite na mom uzglavlju je izrasla jabuka, a
singerica se pretvorila u bokor ruža. A od divljih kestenova nema ni traga,
izmenili su se ljudi, mirisi i boje, ali sećanje na detinjstvo me oplemenjuje,
oživljava verujući u otmenost patnje!
Tako je to sa uspomenama, čovek nikada nije siguran.
Spoznaja na spoznaju. Mislim da je sve više otkrivam, da je sve dublje i dublje
vidim. Nisam danima mogao da progovorim ni reči a vetrovi su prolazili pored
mog prozora i zaustavljali su se. Ja sam ih puštao da odlete kao ptice i granje
tudjeg drveća.
Oh, ja sam se zapričao, oprostite, moraću da pitam još
nekog, mora da ima nekog ko će se setiti te ulice, pre rata se zvala Bemova, a
bila je zasadjena drvoredom divljih kestenova.
Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji
će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne
bejaše strano iskustvo umetnosti!
E, bien! Recimo da poslušam tvoj mudri savet i da udovoljim
tvojoj radoznalosti. Pošalji mi onda još i tačan broj pacova, miševa i
bubašvaba koji su bili na dan (koji?) našeg sastanka na mansardi. I, naravno,
pošalji mi prototip žene koju treba da opišem »u stilu Dafne« sa zvukom srebrne
eolske harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glasom švedske gitare sa
trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata,
molskog arpeggia na gitari.... kako veliš onim svojim moćnim i hrapavim glasom,
kao da me grdiš?!
Ti si Danilo, stvorio Euridiku, ti si joj oblik ispevao.
Mogao si iz dana u dan da pratiš metamorfozu njenih grudi što su se pod njenim
dlanovima oblile da bi postale krhke i fine kao najfiniji kineski porcelan. Ti
si joj bokove razigrao, rascvetao, struk joj zaljiljanio... Jezik si joj
začinio, kamilicom i zumbulom, poljupcima zašiljio, razuzdao. Prste si joj,
Danilo druže, u nežnosti pretvorio, u milovanja, u lautu. Mišice si joj
oplemenio, u uzglavlje, u san pretvorio. U svoju si je sebičnost pretvorio,
Danilo druže, u uzdah u disanje...
Da li to beše san? Ta topla nepokretnost i taj nagli spokoj,
to nemušto detinje podavanje Suncu i svetlosti Božijeg dana, te oči okrenute ka
svodu nebeskom, čudesno plavom nebeskom svodu...
Da li i to beše san, taj čas kad se rasklopiše pred njim
teške stene njegove Grobnice i kad ga obasja svetlost nebeska? To blaženo Biće
njegovog duha i tela, taj bljesak od kojeg ne smete otvoriti oči...
Mogao je tada, ponovo u tami Grobnice, da se do bola jasno
seti svega, jer mu se ledeno telo sećalo toplote, jer mu se krv sećala
svetlosti, plavetnila nebeskoga, jer mu se sluh sećao pesme i svirala.
Zar i to beše san. Te usne koje zamucaše i ta brada koja
zadrhta!
Ošamućen tom velikom svetlošću i tim mirisima, na granici
svesti i nesvestice, slušao je molitvu i pesmu hodočasnika, andjeoski hor
dečijih glasova u zvuku trubi, lauta i frula koje se oglasiše...
"Htedoh već da krenem i da se vratim, no vetar donese
odnekud žalosno zavijanje nekog voza izgubljenog u noći. Uskoro dopre do mene,
sad već izbliza, kloparanje točkova. Gospode, trgnuh se, nisam zbog sebičnosti
napisao najlepšu pesmu! Pesmu vozova izgubljenih u noći. Baladu točkova! A
svake sam se noći uspavljivao uz tu pesmu, san su mi donosili veliki beli
vozovi... Gospode, živeo sam na mansardi kao na zvezdi! Da li sam igde pomenuo
da je moja mansarda bila blizu stanice? Ne, nisam to nigde rekao. Nisu li krivi
tome pomalo i vozovi? Nisu li me oni zatrovali daljinama, zvezdama,
sebičnošću? "
Meseci su se pomerali a ja sam stajao i kroz oči su odlazili
vozovi bez zadnjeg osmeha. Jednog dana rekao sam sebi sešću na vozove i otići ću
u maglu! Sam sa puste mansarde na koju nikad ni vrane nisu sletele, nadam se i
dalje ako jednog dana budem sposoban otići sa tim vozovima preko reke u magli i
putovati.
Ja sam hteo večito da putujem, da odlutam negde da ne stanem
ni kod Sunca ni Meseca.I otkud meni to zlo, bol, tuga, te dzungle na mansardi,
te neprospavane noći. I šta li se u smehu vidi kad on promaši moje oči i lice i
razbije se o tvrde zidove? A svetla u noći su usamljeno treperila u zalivu
Delfina.
Kao leopard, do kraja života, zadržaće sve svoje boje. Kiš
označava neponovljiv susret i svetlo vreme u životu trajaće u našem sećanju kao
što, u njegovim pričama, traju trava i cveće u njegovoj Bašti. Voleo je da živi
u miru sa sobom a ne sa svetom. Sve što je nekada bilo život, postajalo je
odjednom sećanje. Bašta, pepeo.
Nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što
se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za
sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo!
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati!
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati!
Blago onima, Gospode, kojima je prošlost bila, sadašnjost
jeste a budućnost biće, jer će im život poteći kao voda!
Eto, tako to radi majstor Enciklopedije!
Uz lautu i ožiljke!
"Pa zaboga, Kozorogi, nisam li ti sto puta rekao da ja
pišem zato da bih se oslobodio svoga egoizma!"
U slavu velikog Danila, kulture pisanja i čitanja!
KROZ LAUTU I OŽILJKE
Da
li to beše božanski san?
san večnosti i vremena?
san u kome počinje buđenje tek u smrti?
Ili to beše san novog zemaljskog mirisa
blaženog daha novog života
svetlosti koje zasija
i prodre u nosnice
kroz stisnute kapke
te krv proključa telom
i srce zaigra?
Da li i to beše san
kad dodje ponovo
iz tame Grobnice
sa bakljama i svetiljkama
mirisa tamjana
sa svetlošću novom i jakom
hodajući sigurnim korakom
daleko iznad svoje glave
sa očima okrenutim ka
plavetnilu nebeskom?
Jer i to beše san?
ta topla nepokretnost
taj nagli spokoj
duha i tela
tog nemuštog podavanja Suncu
onog časa kad se rasklopiše
teške stene Grobnice
i kad ga obasja svetlost nebeska?
Mogao je sada ponovo
u tami Grobnice
čuti zvuke
srebrne eolske harfe
pesme i svirala
da u svojoj Bašti
jasno oseti miris
kestenovog cveta
trave i cveća i
panonskog bilja...
I približi se ponovo
zamagljenim daljinama
biblijskom rečitošću
sa neizdržljivom osetljivošu
sa bolnom preciznošću
da izrazi neizrecivo
da opiše neopisivo
da probudi neku
daleku sreću
poletom duha
i uzvišenošću cilja
na mansardi večnosti
gde počiva njegova
borealna svetlost
i daleki eho -
non omnis moriar!